"I may trust you with my life, but do I trust you with my money?" - moralnija verzija poznatog citata iz vojne američke jedinice koja može na prost način da oslika temelje poslovnog nepoverenja. Izvorno, citat je baziran na poverenju ličnog nivoa ("I may trust you with my life, but do I trust you with my wife?"), ali se sada nećemo fokusirati na muško-ženske odnose i "ljubav zabranjenog voća".

Zapravo, ono na šta bih se fokusirao jeste pojava kompletnog nepoverenja u odnosima konkurenata određenih delatnosti. Od lobističkog utrkivanja i tuče oko jednog, dva procenta udela na tržištu oni ne vide da zapravo gube, gube velike poslovne prilike pogotovu ako u ekosistemu gde po vertikali u lancu vrednosti tržišnu utakmicu igraju veliki igrači.

Trenutna poslovna struktura industrija u Srbiji izgleda tako da 1% broja firmi ostvaruje 65% ukupnih godišnjih prihoda. Bogatiji postaju još bogatiji, a siromašniji još siromašniji (činjenični projektil koji je pogodio sve nas, direkt iz Davos-a), u našem slučaju, velike firme postaju sve veće dok MSP segment pliva u moru problema i na fleksibilan način pokušava da se prilagodi tržištu. Ova bitka Davida i Golijata je najzastupljenija u sektoru trgovine i sektoru proizvodnje, jer i Davidi i Golijati ovih industrija generišu najveći promet u srpskoj industriji. Da su veliki počeli da „dave“ male, pokazuje podatak iz proizvodnog sektora gde se skok prihoda kompanija u klasi velikih povećao 3,3 puta 2007. na 2022. godinu, dok su prihodi MSP segmenta blizu 2 puta, uz podjednak rast broja kompanija u oba segmenta (CAGR 07/22: 4%-5%). U toj istoj 2007. učešće u ukupnom prometu proizvodnog sektora velikih kompanija je iznosio 60%, dok danas iznosi 75%. Prema ovim podacima može se uočiti da velike firme, njih 2 hiljade, dolaze na scenu i preuzimaju sve bitniju i bitniju ulogu u ekonomiji države. Ali šta je sa njih 209 hiljada koje čine naš MSP segment?

Da će biti sve konkurentnije tržište za MSP u Srbiji, pokazuje priliv po osnovu stranih direktnih investicija koji od 2014. do 2022. godine raste 13% i od januara do oktobra prošle godine je iznosio 3,7 milijardi evra, što je 8% rasta u odnosnu na isti period prethodne godine. Najveći deo od tih stranih investicija je otišao u građevinski i prerađivački sektor u kome je najviše investirano u sektore koji se odnose na visoke tehnologije i srednje-visoke tehnologije. Negde je i logično što se prerađivački sektor pojavio na meti stranih investitora – preradi, izvezi, zaradi i deo profita kroz dividende, kamate i reinvestirane dobiti (odliv od reinvestirane dobiti uvek stoji na raspolaganje vlasniku i može ga izneti iz zemlja) plati preko „grane“. Sa druge strane, pokretanje izvoza i razvoj tržišta rada tradicionalno predstavljaju neke od najvećih koristi stranih investicija, ali dugoročno gledano niska integrisanost sa lokalnom ekonomijom znači veliki problem za privatna domaća preduzeća u Srbiji. Zašto niska integrisanost? Zato što 60% sirovina koje velike kompanije koriste su iz uvoza, i samim tim se ne možemo iščupati iz trgovinskog deficita, šta više, on se povećava (2014 deficit = 5.351 mil. $, 2022 deficit = 8.902 mil. $). Kad smo kod trgovinskog bilansa samo 30% MSP segmenta je izvozno orijentisana, dok ostalih 70% je i dalje zavisno od lokalnog tržišta.

Dugoročno gledano, ovaj problem se može rešiti sistematičnijim pristupom kroz politike i vladine mere. Regulisanje aktivnosti stranih investitora koje usmeravaju njihov interes ka poslovanju u Srbiji prema sektorima gde bi imali veću integrisanost, može biti jedno od rešenja. Međutim, kako bih bolje približio šta vidim kao „quick-win“ rešenje za MSP segment, pokušaću da objasnim na primeru. Uzeo bih konkretno primer iz građevinskog sektora, tačnije Expo 2027. Verujem da sve, ali sve kompanije koje imaju i malih i velikih dodira sa lancem vrednosti tog projekta, trljaju ruke i čekaju dobru priliku da konkurišu i budu dobavljači. Ali, da li jedna naša domaća kompanija, kojoj je npr. primarna delatnost proizvodnja nameštaja ili građevinskog materijala ima kapacitet da odgovori na zahteve takvog jednog mega projekta? Možda ima, ali je jako mali broj. I zato, Turske, Poljske, Italijanske i kompanije drugog porekla konkurišu za velike lokalne projekte kao izvođači ili dobavljači određenih proizvoda i usluga sa konkurentnijim cenama zbog te ekonomije obima, a našim domaćim MSP, ne preostaje ništa nego da pokušaju da uzmu malo parče shodno internim kapacitetima sa cenama koje im „kolju“ margine i ne dozvoljavaju dalji rast (ilustracija 1).

Šta predlažem – ego po strani i ujedinite se. Ujedinjeni možete doći do ekonomije obima i ostvariti bolje pregovaračke pozicije kako sa vašim dobavljačima sirovina, tako i sa domaćim ili inostranim kupcem uz konkurentniju cenu sa većim procentualnim maržama.

Klaster se može formirati formalno na različite načine. Imamo primere u Crnoj Gori gde UNIDO („United Nations Industrial Development Organization“) podržava Ministarstvo ekonomije u formiranje klastera u oblasti ribarstva, vinogradarstva, proizvodnje maslinovog ulja i razne prerade metala sa ciljem da objedini ponudu i kompanije postanu konkurentnije na tržištu. Pored Crne Gore ima veliki broj država gde je ova praksa implementirana, tako da teorijski, klaster se može formirati. Međutim, na osnovu utisaka sa terena, prvobitan problem nisu procedure i forme kreiranja klastera, već po mom mišljenju, nepoverenje i sujeta koja jednog vlasnika kompanije uverava da je to nemoguće ili mu takvu ideju sklanja sa pameti kada nasloni na dlanove glavu. E to se treba menjati.