Nakon gledanja filma Stivena Spilberga „Ready player one“, shvatila sam da možda baš i nisam svesna u kom pravcu ide naš svet i kako ću (i da li ću) se prilagoditi tom pravcu ili ću ipak biti uz neki pokret otpora čiji se članovi prikrivaju u podzemlju sveta koji im se ne dopada i čekaju pravi trenutak da ga promene… Svetla tačka filma je svakako što se deca iz dalje budućnosti koja „žive“ veći deo svog života u nekoj paralelnoj virtuelnoj „realnosti“ ipak bore za dobro, za istinu, za ljubav, utrošili su svoju energiju za „veće dobro“. Nisam mogla a da se ne setim i drugih ostvarenja kao što su „Equilibrium“, „Matrix“, pa i romana „1984“ koji je napisan davne 1948. godine. U kojem god vremenu da su nastala, govore nam o distopiji, o tome kako smo usmeravani u nečijem željenom pravcu, kako se pretvaramo u „zombije“, kako se olako oslobađamo svojih emocija, strasti, snova. Jezikom današnjice: postajemo potrošači, poslušni, gomilamo i nerazumno plaćamo, ali smo dobili simpatične neopipljive novčiće, pa je sve postalo još zabavnije. Iako nam se stvaranje distopije servira kao igra, jer je gejmifikacija „cool i sexy“ i svi žele što više zabave uz što manje truda, fizičkog i mentalnog, daleko je od igre, bar za tvorce (i kupce) svih vrsta paralelnih „realnosti“: proširene, virtuelne, kombinovane sa fizičkim doživljajem stvari oko sebe. Za njih nije igra jer su ogromne sume novca u pitanju i neizmerna moć. Ipak je sve to dobar biznis. Sve je počelo sa internetom, u vrlo pozitivnom smeru. Suvišno je pričati o benefitima interneta. Vremenom „proizvod“ evoluira, ponekad potrošači kreiraju pravac tog razvoja, a ponekad su usmeravani. Nova era interneta je nastupila i njoj je pomogao i lokdaun, jer je u tom periodu prosečno korišćenje digitalnih uređaja povećano za pet sati dnevno, a korisnici su sedeli ispred ekrana i po 17,5 sati dnevno. Platforma „Zoom“ sada ima oko 300 miliona korisnika, za razliku od 10 miliona u decembru 2019. godine. Kako bi sve bilo još zabavnije, dobili smo i metaverzum. Metaverzum je digitalni paralelni svet u kojem se kombinuju aspekti društvenih medija, onlajn igre, proširene stvarnosti (AR), virtuelne stvarnosti (VR), cloud-a, 5G tehnologije i kriptovalute, a u cilju omogućavanja korisnicima da virtuelno komuniciraju, druže se, zabavljaju, razmenjuju virtuelna iskustva, „uživaju u životu“. Po procenama Volstrit žurnala, ekonomija metaverzuma će do 2030. godine vredeti 21,7 hiljada milijardi dolara, uz kombinovanu godišnju stopu rasta od 38,6%, pošto kompanije sve više koriste mešavinu proširene i virtuelne stvarnosti kako bi doprele do kupaca putem avatara, botova i drugih digitalnih surogata. Zamislite, ukoliko ne bude pravnih izazova oko monopola na tržištu, kolika će biti moć onih koji za sada samo počinju da ulažu u meta svet, bilo kreiranjem novog (kao FB na primer), bilo akviziranjem onih koji će im pomoći da ga naprave (Microsoft i Aktivision). U ovoj „trci“ MS je ipak u prednosti zbog svega onoga što dobija kupovinom gejmerskog giganta, jer je tu i prednost nad moćnim novim konkurentima u svetu igara, kao što su Amazon i Gugl. U svakom slučaju, svi oni žele maksimalne benefite iz ove nove digitalne ekonomije, i to sigurno ne samo prodajom jedinstvenih naloga korisnicima i pružanjem što boljeg korisničkog iskustva. Naravno, možda će postojati i cela nova skupina mladih preduzetnika koji zarađuju za život u virtuelnom svetu, inkasirajući vrednost (stvarnu ili imaginarnu?) i stalni prihod verovatno brže nego što je ikada moglo biti zamišljeno. Oni će pomagati učesnicima da imaju i da budu sve što ne mogu u stvarnom životu…da ne zanemarimo i dobrobit metaverzuma za čovečanstvo koje je svakako na polju edukacije, pa čak i medicine i to će, nadam se, biti iskorišćeno. A ko će raditi prave poslove? Trebaće nam pravi krov nad glavom, prava garderoba, kupanje, hrana, pa makar i u vidu 3D odštampanih namirnica, „plant based“ naravno, ili pilula…ne može biti non-stop zabava. Kako ćemo obezbediti održivu proizvodnju svih opipljivih stvari koje su potrebne da bi metaverzum funkcionisao i omogućio nam da se zabavljamo i trošimo novčiće? Odakle nam tolika struja? Da li će i kako biti moguće reciklirati upotrebljenu opremu za ulazak i učešće u tu drugu „realnost“…? Tu su i problemi o kojima se još uvek ne komunicira baš puno: uticaj na psiho-fizičko zdravlje ljudi, najviše dece i mladih, kriza i gubitak identiteta, zavisnost, gubitak moći rasuđivanja, potpuni gubitak privatnosti podataka, deljenja najdubljih tajni sa virtuelnim drugarima, desocijalizacija, nehajanje za događaje oko sebe, „prodaja“ sopstvene energije i vremena za šarene lilule… Ja ipak želim da verujem da nije tačna teza koju sam skoro pročitala da je „mnogo lakše kolonizovati ljudske umove nego Mars“. Verujem i da je energija (ona koja je ljudima prirodno data) neuništiva i da će isplivati u cilju očuvanja tradicionalne realnosti.